Category: Speculative fiction


 

Гроб на вр брда

 

 

Изнеси чинију на астал да се свако у њу посере.

Стара богумилска изрека

 

 

 

 

Шта је Јово мислио кад је уместо у боји, фотографисао црно-белим пикселима? Ствар избора или омашка помућеног ума? Није ли дигитална апаратура сама по себи, својим савршенством – диктат оптималног приказа? А црно-бели свет – анахронизам дигиталног доба – претумачење постојеће стварности?

У духу нових закона, који прописују да се бележење-документовање мора обављати најсавременијим, за ту сврху службено прописаним, средствима… а не оваквим атехногенетским поступцима, који су у најмању руку – изругивање и подутилизација установљеног комуникацијског и технолошког протокола.

Биће проблема у редакцији“, мислио је Јово док је прегледао прикупљени материјал: „Није ли трава зелена а глина румена?

Али, шта би чинила разбибрига да је не сврби брига?

Не би га, међутим, питали о саркофагу на врх брда – о сахрањивању у камен, de facto, а не у земљицу црну.

 

 

 

 

 

 

Advertisements

 

Богумил Јово

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ухватили су га како вршља бојиштем, но истина, не нађоше ништа на њему, па прогуташе причу (уз мало ћушкања и шљепкања по губици и ребарцима) да је тражио позната му лица, пријатеље и рођаке.

Рајс Кулук га је питао за име, хотевши ваљда да га зарад нечег упамти за могућу даљу употребу. „Ти, баксуз!“, обратио му се, „Имаш ли име“?

Јово.“

А, ти се ниси био?“

Хтедох да видим, ал да не приђем преблизу…“

Ал, имаш ту маснице од топуза?“

Бранио се од насилника…“

Од којих насилника? Зар овде има насилника?“

Очигледно, Рајс Кулук га је провоцирао.

Нема.“

А, кога има?“

Магараца!“

Шљап.

Однекуд се зачу топот коња, па замину, па опет. Јово се тргне.

Не бој се, Јово, то су наши акинџије-Ашкенази!“

Шериф-Шариф Ајд-у-К испружио своје квргаве и опаљене шаке, а на њима стварчице из Јовове торбице.

А шта ти је ово, Арпада-ти?“

Готски симболи, из уметничких радионица хотентотских!“

А?“

Видиш ова слова, то су латинске и готске резебарије.“

А, ово су писмена?“

Јесу.“

Па, шта пише?“

Ту писаше NIKON, ал, шта знаде ова препотопска жгадија шта је „никон“?

Име радионице с Далекога Истока, nippon kodaku…“

Зар се тамо користе латинска писмена? Не лажи, откинућу ти то мало руку што су ти остале…“

Превод чатајских јероглифа, још је славни Кублај Кан користио њихове дурбине…“

Шерифу-Шарифу заискри око.

А откуд теби то…?“ Глас му беше претећи, узбуђен.

Узорци, дали ми њихови трговци да показујем људима, за накнаду ако им пошаљем муштерију.“

Па, де покажи, шта чекаш!“

Јово опрезно узе „никона“ с испруженог длана.

Ово је, видиш, портретни дурбин. Служи за памћење лица. Упери то на њега и гледај с ове стране.“ Јово дрско усмери апарат на Рајс Кулука, који се нелагодно узврпољи.

Како памти лица, стрводеру!“, повика Рајс на њега.

Шериф-Шариф је зурио кроз рупицу на полеђини фотоапарата и тихо стењао: „О-о-о!“

Рајс Кулук му прекрати задовољство и оте справу па је намести себи на око.

Завлада тишина ишчекивања.

Људи плаћају да гледају…“ поче Јово.

Рајс је био љут ко осица, али ово је превазишло његова очекивања па је изостала уобичајена реакција клепања по вилици, него стисну очи и ћуташе тајанствено. Мало после рече:

Ходи овамо, Јоване богумиле“, и поведе га устрану.

А онда тихо, скоро забринут, рече: „А лица, како остају унутра?“

Слике. Слике остају, не лица. Стварно…“

Не разумем како је то могуће, али ми је јасно каква је корист од овога. Ходи овамо“, и повуче га даље од својих четника. „За ово ти лако глава може одлетети! Мораш боље да се пазиш.“

Рајс се занесе, нагазио је на ногу посеченог ратника, који тужно зајеча.

Ћут!“ А онда се поново обрати Јову: „Поћи ћемо до султана…“

Још је било халабуке на бојишту, а нарочито на једном месту, изгледа, у средишту догађања.

До Пајазита…“, прошапта Јово.

Мурата, хајвану! Мурат је султан.“

Јово се угризе за језик, али у себи се ипак радовао. Не издржа:

Пајазит, курбан паде…“

Шта причаш?“

Мурата убише. Ја видех кроз овај мој „никон“…“

А Јакуб? Откуд Пајазит, кад је ту старији Јакуб?“

Јакуб, курбан, и он паде…“

Рајс Кулук стаде. Не беше ту оклевања, ваљало је стати и размислити.

Ти си штошта видео, а је ли ово што од тога упамтило, као што кажеш да памти?“

Јесте, све је упамћено.“

Да видим!“

Јово врну приказ уназад, једно два сата. Затим приђе Рајсу и пусти да се представа одмотава.

А где си ти био, кад си ово прибележио? Ниси био баш тамо, не би те пустили жива?“

Из даљине, кроз други један дурбин-далекозор, не кроз овај за лица.“ Јово му показа како ради „зум“.

Халал ти, ово злата вреди! Да видимо шта се тамо зиста догодило!“

Почеше да им прилазе Шериф-Шариф и остали Рајсови башибозуци.

Стој тамо, прикупите се и чекајте!“

Главни табор је стратешки добро постављен…“, поче Јово.

Јашта! Како га је на том месту могао српски каурбаша убити?“

Јово ћути…

Је ли га…?“

Слике се нижу. Види се Пајазит како са својом пратњом енергично долази до султана и показује нешто. Затим подиже руке у којима држи…

Де, примакни то Јово, да боље видим. Може ли?“

Јово прстима дотиче караконџе на „никоновом“ заслону. Слика се повећава, усмерена на Пајазита. У рукама је нечија одсечена глава.

Јакуб!“, прошишта Рајс.

Пајазит нешто говори и додаје главу човеку из султанове пратње.

Кад би се још и чути могло…“, гунђа Рајс.

Не може. Предалеко је било а около – халабука.“

Стан!“

Мурат устаје и сучељава се с Пајазитом. Очигледно се жучно расправљају.

Рајс се изненада усправи. „Доста сам видео. Није га каурин…!“

Идемо!“, повиче на своје људе. „Нађите ми једног каурбашу међу мртвима. И донесите ми његову главу. Брзо!“ А Јову тихо каже: „Пази сад, сакриј ову направу. Идемо код Пајазита. Чим нађу…“

Нађоше једног витеза, нагорелог, међу пет-шест искасапљених нафатуна.

Је ли му лице читаво?“, пита Рајс.

Може да се разазна“, одговарају му.

Смрад изгорелог уља и меса нагриза ноздрве… „Нема ничег као мирис напалма у рано јутро…“, мрмља Јово.

 

 

Примичу се командној позицији, око које се гужвају старешине, а војници подаље премештају с ноге на ногу. Не сме нико да седне, ситуација је напета. Балчаци ознојени.

Чим их спазе, к њима крену капикули-сипахтари с исуканим сабљама и искеженим зубима.

Имам главу за Султана…“, викне Рајс, успоравајући ход.

Султан још увек има своју главу!“ режи на њега спахија из верижњаче с капуљачом, кроз црне чекиње. „Одбиј!“

Око табора многи барјаци, а понеки су каурски.

Јел то…?“, пита Рајс, зачувши повике, звиждуке и псовке отуд.

Секу главе главешинама, јашта“, упада Јово, пропињући се на прсте.

Озбиљно, капетане, не може се чекати с овим. Пући ће брука, кажем ти.“

Рајс се нагне према капетану, лицем према врху сабље, све држећи витешку главу на прсима: „Ова глава вреди царства, офајдићемо се обојица од овога. Само ме одведи Пајазиту…“

Ризикујеш своју главу, разбојниче…“, циља спахија у гркљан.

То је значило – пристанак. Рајс не мрда, а затим:

Овај богумил иде са мном.“

Капетан сместа донесе одлуку и поведе их кроз војску.

Да не бих био овај бој узалуд, ако се не офајдим испећи ћу те за вечеру… Обећавам!“

Мичи се!“, подвикне ту и тамо, маше сабљом пред собом.

Излете тачно пред гомилу обезглављених тела српских витезова. Има их још живих, чекају на коленима да их посеку.

Пајазит, који се помало досађује, уморан од предугог и напорног дана, сместа их спази.

Господару…“, почиње капетан, али га Рајс предухитри: „Покажи му!“, говори Јову.

Јово потури под нос Пајазиту полеђину „никона“ и пусти слајдове да се нижу. Новопечени султан скочи и обојицу их ухвати за гуше.

Шејтани!“

Обезбеђење прискочи и умало их не погубише.

Уведите их под чадор! Ви, тамо, наставите. И пожурите!“

Упадне, тако, читава булумента у полумрак чадора, али их Пајазит све, осим ове двојице, истера напоље. „Оставите!“

Шта је ово, бога ли вам вашег псећег мађионичарског!“

Да би се прича ваљано испричала, потребни су одговарајући реквизити…“, преузима Јово иницијативу. Ендорфин га обилато прожимље.

Каква прича? Де, скрати!“

Ову главу ћемо умити и удесити – то је глава каурина – убице султана, на славу поражених хришћана.“

Зар он да узме моју славу?“, јекне Пајазит. „Да нисам убио Мурата, бој би припао противнику! Морао сам, кучкиног сина, већ је размишљао о повлачењу, издавао противречна наређења. То је била војничка одлука…“

Исправна…“, улагује се Рајс.

Него, шта ви хоћете? Да вас ставим тамо у врсту с осталима, још мало па нестало?“

Хоћемо да ово што су чињенице преправимо у представу за ширу конзумацију… Ваљаће, за будућа нека поколења.“

Како?“

Овај овде, тојест којем је ова глава припадала, тај је јунак погубио Мурата, на превару, али ипак – јунак. У томе је сласт победе за поражене. Утеха и нада њима, виртуелна стварност…“, брза Јово, а Пајазит га једва сустиже.

Каква… стварност?“

Упс, анахронизам! Замена за стварност која јесте – стварност. Па, то је одвајкада проверени поступак владавине над рајом.“

Да поражени булазне како су победили?“

Рајс се примио на причу, поцупкује од усхићења:

Јес-с-с! Звучи реално…“

Шејтан ти је ово подарио?“

Шејтан, јашта, него ко…“

Јашта…“, брунда Пајазит, и оштро одмерава час Јова час „никона“. „Да ми је само знати, кој ли је вас богумиле Богу унемилио?“